Дипломатска конференција, 9-22. новембар, Ријад, Саудијска Арабија
Увод
У Ријаду, у Саудијској Арабији, 22. новембра 2024. године потписан је међународни Споразум о праву дизајна из Ријада (Riyadh Design Law Treaty) којим је установљен нови правни режим заштите индустријског дизајна на међународном нивоу. Такође, усвојен је и Правилник за спровођење Споразума о праву дизајна (Regulations Under the Design Law Treaty) који додатно појашњава и разрађује основне одредбе Споразума о дизајну.
Преговори о међународном Споразуму о праву дизајна трајали су јако дуго. Почели су 2005. године, а завршили се тек сада, 2024. године. Разлог за тако дугачак период преговарања била је неспремност различитих међународних актера да одступе од својих циљева које су желели да постигну доношењем овог Споразума.
Разлог за доношење међународног Споразума о праву дизајна
Поступак заштите индустријског дизајна данас није унификован на међународном нивоу. Разлог за доношење међународног Споразума о праву дизајна је превазилажење постојећих разлика у националним правним системима у погледу заштите индустријског дизајна и успостављање новог, међународног правног оквира у тој области, који би донео једнака правила поступања за све кориснике широм света. Другим речима, овим Споразумом требало би да буде постигнута једноставност, предвидљивост и правна сигурност у поступку заштите индустријског дизајна, на светском нивоу.
У најширем смислу речи и без одлажења у детаље, покушаћу да наведем које су то користи које овај међународни Споразум доноси дизајнерима.
Споразум уређује питање садржине пријаве за заштиту индустријског дизајна и утврђује који елементи чине пријаву за заштиту дизајна. Такође, Споразум утврђује и које услове пријава дизајна мора да испуни у погледу уредности да би јој било додељено право приоритета.
Затим, Споразум (и Правилник који је уз Споразум донет) правно уређују начине графичког представљања индустријског дизајна у пријави. Примера ради, дизајнери имају могућност да одаберу како ће визуелно представити свој дизајн – фотографијама, цртежима, видео клиповима, итд.
Споразум утврђује и који је период толеранције за очување услова новости онда када је дизајн откривен пре подношења пријаве за заштиту права, такозвани grace period.
Споразум се бави и одређеним процесним питањима попут могућности продужетка рока за одговор на резултат испитивања и повраћаја у пређашње стање ако странка пропусти службене рокове у поступку заштите индустријског дизајна.
Укратко, Споразум задире у сва суштинска, важна процесна питања заштите индустријског дизајна.
Када је о Србији реч, његово евентуално усвајање од стране Народне скупштине неће донети никакве значајне промене у нашој пракси у поступку заштите индустријског дизајна. Огромну већину процесних правила које доноси Споразум из Ријада, Србија примењује већ деценијама у својој пракси. Међутим, ако би његове одредбе биле широко прихваћене од стране међународне заједнице, то би имало видљиву корист и за наше дизајнере који имају намеру да свој дизајн пласирају на иностраним тржиштима. Сасвим сигурно, добро је што након Споразума о праву патената (PLT) и Сингапурског Споразума о жиговима (STLT) имамо и овај Споразум који на међународном нивоу уређује поступак заштите индустријског дизајна.
О чему се преговарало у Ријаду?
Једно од питања о којем се дуго дискутовало било је и пружање техничке помоћи оним земљама којима је таква помоћ неопходна да спроведу овај Споразум, о чему је након дугог низа година најзад постигнут споразум, што је наравно, добро.
Једно од спорних питања о којем се дискутовало до последњег дана било је и питање да ли ће захтев за признање индустријског дизајна, као елемент пријаве за заштиту дизајна, садржати и такозвани „захтев за откривањем – disclosure requirement“. Шта то значи?
Афричке земље и земље карипског региона дуго су инсистирале да се у пријави за заштиту дизајна нађе информација о томе да ли је пријављени дизајн базиран на нечијем традиционалном знању, традиционалним културним вредностима или генетичким ресурсима. Ова одредба је за велики број земаља била спорна јер је задирала у саму суштину онога што чини услов за заштиту индустријског дизајна, а то је новост. Наиме, ако је нечији дизајн „базиран“ на нечијем традиционалном дизајну, на пример, на некој народној ношњи, онда је јасно да та чињеница може да утиче на услов новости таквог дизајна. Такође, захтев да се у пријаву унесе информација о генетичким ресурсима на којима је базиран индустријски дизајн, такође је била неприхватљива будући да није могуће да генетички ресурси буду уграђени у дизајн. ЦЕБС група земаља, ЕУ, САД, Јапан и друге земље су инсистирале да се тај услов не уноси у пријаву дизајна, што је на крају и учињено. Као компромис наведено је да држава чланица „може“ у свом националном пропису да предвиди да захтев за заштиту дизајна садржи „назнаку било које претходне пријаве или регистрације, или других информација, укључујући информације о традиционалним културним изразима и традиционалном знању, за које подносилац пријаве зна, а које су релевантне за подобност за регистрацију индустријског дизајна.“ Реч је о широкој формулацији која, како је горе цитирано, садржи синтагму „информације (…) релевантне за оцену подобности“ што испитивачу може да пружи више информација које имају значаја за оцену новости и индивидуалног карактера одређеног дизајна.
Још једно од питања о којем се дискутовало односило се на услове шта треба да садржи пријава за признање индустријског дизајна да би подносилац стекао право првенства.
У нацрту Споразума стајао је предлог да се поред уобичајених захтева, попут података о подносиоцу пријаве, јасног приказа индустријског дизајна, податка о заступнику, ако га има итд, нађе и одредба која гласи „свака друга назнака или елемент прописан националним правом“. Од тог предлога се одустало и бројне земље су се жестоко супротставиле том предлогу, износећи своје разлоге зашто то не би требало да буде део међународног Споразума из Ријада.
Међународни споразуми имају за циљ да донесу ред и једнако поступање у погледу поступка заштите индустријске својине. Оно што је потребно дизајнерима широм света, као и индустријама које почивају на тој врсти права, то је правна сигурност и предвидљивост у погледу услова за заштиту дизајна, што је горе већ наведено. Право приоритета је у самом срцу индустријске својине и услови за његово стицање не би требало да се разликују од земље до земље. Ти услови би требало да буду уједначени на међународном нивоу и постављени тако да сваки просечан дизајнер може да их оствари. Стога је добро што се у коначном тексту одустало од формулације која је практично давала слободу свакој земљи на свету да пропише шта год жели као услов за стицање права приоритета.
Одредба о којој се такође дискутовало је и она која се бавила питањем доступности јавности индустријског дизајна пре подношења пријаве за заштиту дизајна надлежном органу, такозвани grace period.
Напоменуо бих да се суштински услови за заштиту индустријског дизајна, (новост и индивидуални карактер), испитују у тренутку подношења пријаве, дакле, у тренутку стицања права првенства. Међутим, често се дешава да дизајнери открију свој дизајн пре подношења пријаве што нарушава новост дизајна и ствара потенцијални проблем за заштиту права. Стога је у нашем, и у бројним другим националним прописима који уређују ову материју, унета једна процесна погодност која каже да се и такав дизајн може сматрати новим чак и ако је (под одређеним условима, наравно) његова новост откривена пре подношења пријаве. Тај период толеранције (grace period) је важна процесна погодност за дизајнере, нарочито оне који нису упознати с концептом интелектуалне својине, који чине огромну већину и који неретко објављују свету свој дизајн и пре него што поднесу пријаву за заштиту права. Да не би изгубили новост дизајна, закони прописују да се у одређеном временском периоду, под одређеним условима, може толерисати откривање дизајна, а да то не наруши услов новости.
У Ријаду је било доста дискусије о томе да ли је објављивање дизајна пре подношења пријаве суштински или процесни услов, као и да ли ће период толеранције трајати 6 или 12 месеци пре датума подношења пријаве. Одлучено је да ће се у Споразуму задржати одредба према којој период толеранције износи 12 месеци пре подношења пријаве, али је исто тако речено (у члану 31. Споразума) да свака заинтересована страна, потписница овог Споразума, може у погледу члана 7. Споразума (који уређује то питање), да стави резерву и да га не примењује у свом националном законодавству. Резерва је унета на тражење Народне Републике Кине.
Још једно питање које је довело до дуге дискусије је питање обавезног заступања странаца пред националним институцијама надлежним за заштиту индустријског дизајна. Одредба која је усвојена, члан 5(2)(б), гласи:
„Подносилац пријаве, носилац права или друго заинтересовано лице које нема пребивалиште нити стварно и ефективно индустријско или комерцијално седиште на територији споразумне стране може самостално поступати пред надлежним органом приликом подношења пријаве, у сврху одређивања датума подношења пријаве и само за плаћање таксе.“ Ово је био предлог Европске уније који је на крају усвојен, али уз право држава потписница да на ову одредбу (члан 5(2)(б)), ставе резерву.
Још једна одредба која је унета у Споразум требало би да унапреди ефикасност поступка заштите индустријског дизајна. То је члан 11. Споразума који носи наслов „Систем електронског дизајна“. Споменута одредба обавезује државе потписнице да учине „напор“ да обезбеде систем електронских пријава као и електронску размену докумената који доказују право приоритета. Сматрам да је то добар тренд и да електронска пријава нуди значајну погодност за подносиоце пријава индустријског дизајна широм света.
Ово су у најширем смислу одредбе о којима се претежно преговарало у Ријаду.
Текст Споразума садржан је у документу DLT/DC/22.
Дипломатска конференција – органи и начин рада
Дипломатска конференција је међународни формат осмишљен за доношење новог међународног споразума. О одржавању дипломатске конференције у Ријаду одлуку је донела Генерална скупштина Светске организације за интелектуалну својину на свом 55. заседању у јулу 2022. године у Женеви.
Дипломатске конференције су међународни састанци који се одвијају у складу са њиховим интерним општим актима. То наравно важи и за Дипломатску конференцију у Ријаду. У том погледу, поступак доношења међународног споразума о дизајну правно је уређен Пословником дипломатске конференције (Rules of Procedure of the Diplomatic Conference, DLT/DC/2).
Органи дипломатске конференције су:
1) Комисија за акредитације (Credentials Committee) – коју чини 7 чланова изабраних на конференцији од предложених представника делегација земаља чланица.
2) Главна комисија 1 (Main Committee I) – коју чине представници свих делегација земаља чланица. Предмет расправе пред овом комисијом су суштинске одредбе Споразума. Ова комисија може да образује радне групе које такође имају свог председника и два потпредседника.
3) Главна комисија 2 (Main Committee II) – коју чине представници свих делегација земаља чланица. Предмет расправе пред овом комисијом су прелазне и завршне одредбе Споразума. Ова комисија може да образује радне групе које такође имају свог председника и два потпредседника.
4) Комисија за израду нацрта споразума (Drafting Committee) – коју чини 19 чланова, 17 одабраних на конференцији од предложених представника делегација земаља чланица, и 2 члана која се постављају по службеној дужности (2 Председника Главних комисија). Посао Комисије за израду нацрта споразума је да ради на уједначавању правног текста (који су усагласиле Главна комисија 1 и Главна комисија 2) и то на шест званичних језика Уједињених нација – енглеском, руском, арапском, шпанском, кинеском и француском. Реч је о послу који је доста сличан правно-техничкој редакцији наших прописа. Након што Комитет за израду нацрта споразума изврши правно-техничку редакцију свих шест језичких верзија предложеног текста споразума, доставља га надлежној Главној комисији на коначно усвајање.
5) Управна комисија (Steering Committee) коју чине председник и 7 потпредседника Конференције и 4 председника осталих Комисија. Задатак ове комисије је да оцењује напредак Конференције и да предложи коначни текст Споразума који би био поднет на усвајање на пленарној седници.
Када је реч о процесу преговарања, већина расправе о Споразуму из Ријада одигравала се на такозваним неформалним консултацијама. Реч је преговорима који се одржавају на експертском нивоу између различитих група земаља. Иначе, све земље су на дипломатској конференцији биле груписане у одговарајуће групе. Србија је сврстана у ЦЕБС групу земаља, (централно-европске и балтичке земље). Представник Републике Србије активно је учествовао у неформалним консултацијама, раду једне радне групе као и у раду Комитета за припрему чији је био потпредседник и члан.
Дискусија се обично одвија тако што се разматрају алтернативни предлози будуће правне норме који су означени са А и Б. Предлози за измене и допуне предложеног текста споразума се обично достављају секретару надлежног комитета и то у писаној форми. Секретаријат онда дистрибуира копије предлога делегацијама и посматрачима.
Свака делегација земаља чланица има право гласа. Делегација има један глас, може представљати само себе и може гласати само у своје име. Све одлуке свих органа конференције доносе се, уколико је то могуће, консензусом. За одређене врсте одлука, попут усвајања Пословника конференције или усвајање Споразума или Правилника, потребна је двотрећинска већина, док је за све друге одлуке потребна проста већина гласова делегација које су присутне и гласају.
Ступање на снагу споразума
Споразум ће ступити на снагу три месеца након што 15 држава или међународних организација депонује инструменте ратификације или приступања уговору. Члан 29. Споразума уређује ко може да постане чланица овог уговора.
Следеће делегације су потписале Уговор о дизајну у Ријаду, 22. новембра 2024. године: Босна и Херцеговина, Централноафричка Република, Конго, Костарика, Обала Слоноваче, Народна Демократска Кореја, Гамбија, Гана, Либан, Мароко, Парагвај, Филипини, Савезнa Република Молдавија, Сао Томе и Принципе, Саудијска Арабија, Судан, Узбекистан, Зимбабве. Све друге земље, укључујући и Србију, потписале су завршни акт.
Споразум о праву дизајна из Ријада постао је 28. WIPO уговор.
