Производи означени географским пореклом дугују своје посебне карактеристике управо том пореклу. Они су плод традиције људи одређеног краја, региона или места. То нису производи „читавог народа“, већ најчешће ужих друштвених група, настањених увек на ограниченом и релативно малом простору у оквиру којег су кроз векове очували своју традицију. Традиција, ма које врсте, не настаје преко ноћи, њу стварају и обликују генерације људи током дугог процеса преношења знања. И пиротски ћилим представља дар такве традиције. У томе се огледа његова културно-историјска вредност коју наша земља треба да чува и промовише. Зато је и одлуком Националног комитета за нематеријално културно наслеђе Републике Србије, 18. јуна 2012. године, пиротско ћилимарство уписано у Националну листу нематеријалног културног наслеђа Републике Србије под заштитом UNESCO-а.
Историја пиротског ћилима сеже далеко у прошлост. „Задруга пиротских ћилимарака“, као прва организована мануфактура за производњу пиротских ћилима, основана је пре 122 године, док је историја пиротског ћилимарства много дужа. Ткачке технике израде тепиха и ћилима биле су познате балканским народима и пре доласка Турака на Балканско полуострво, још у 9. веку нове ере. Према неким изворима за њих су знали и антички Грци који су та знања највероватније наследили од старих Египћана[1]. Према мишљењу Милене Витковић-Жикић, ауторке књиге „Пиротски ћилими“, пиротско ћилимарство је највероватније аутохтоно, али је за време отоманске владавине доживело највећи успон.
Лепота и квалитет пиротског ћилима у прошлости били су такви да је и сам град Пирот, захваљујући њему, постао познат у Србији и централној Европи, а касније и широм света. Према историјским списима из 1918. године, један француски лекар, након пробоја Солунског фронта, дочекан је у Пироту и о томе пише:
„Улазимо у малу, лепу варош, познату у Србији и средњој Европи по својим ћилимовима са белом и црвеном основом, украшеним разним геометријским шaрама, у врло живим бојама које су изванредне постојаности. Ћилимова има свуда – на прозорима, по зидовима, на улицама и раскршћима, испред кућа – јер је Пирот, кажу, пре рата имао онолико ткаља колико и кућа. И сва та лепота, за чије је стварање требало много година рада, изложена у нашу част, пружала је изванредну слику“.[2]
Већ 1905. године пиротски ћилим осваја прве награде на изложбама у Лијежу и Лиону, а пробија се и на америчко и енглеско тржиште.[3] На „Балканској изложби“ у Лондону 1907. године, према писању тадашње штампе „у палати Queens Palace пиротски дивни ћилимови славе неописиве побједе! Енглези се диве и чуде.“[4]
Као посебно занимљивa издваја се чињеница да је после завршетка Првог светског рата установљен стандард квалитета пиротског ћилима, нешто попут претече ознаке географског порекла. Године 1925. формиран је оцењивачки одбор Пиротске ћилимарске задруге, „чија је дужност била да утврди да ли је одређени ћилим израђен од материјала добијеног од задруге и да ли га задруга, према изради, шари, бојама и материјалу, може откупити“.[5] Иначе, у периоду између два светска рата бележи се врло жива активност Пиротске ћилимарске задруге која осваја више од 50 међународних и домаћих признања и награда, поред осталих и плакету на Међународној изложби уметности и технике која је одржана у Паризу 1937. године. У периоду након Другог светског рата, од средине педесетих до средине шездесетих, пиротско ћилимарство наставља да цвета па поруџбине пиротских ћилимова долазе из Италије, Швајцарске, Западне Немачке, Холандије, Енглеске, Финске, Аустрије, па чак и из Јапана.
У прошлости је било покушаја да се пиротски ћилими производе и у другим деловима бивше Југославије, али је све то остало без успеха. Један од разлога за развој ћилимарства у Пироту тиче се географских услова који су повољни за узгајање оваца. Милена Витковић-Жикић правилно закључује:
„Несумњиво да од квалитета вуне умногоме зависи и трајност и вредност ћилима. Планинска испаша на Старој планини чинила је да је вуна у околини Пирота била тања и дужа, па тако издржљивија и јача.“[6]
И данас, као и некад, пиротски ћилим се у Србији тка искључиво од најквалитетније вуне. Основу за ткање ћилима чини природно бела вуна коју даје пиротска овца праменка, данас угрожена врста. За израду једног пиротског ћилима стандардне величине 1,4 x 2m2 потребно је ошишати чак 9 оваца праменки. Вуна која се користи за израду ћилима је по правилу дугачка, доброг је квалитета и лака за обраду. Oд сирове вуне до предива за ткање ћилима најчешће је дуг пут: у просеку се од 300 kg сирове вуне добије 100 kg предива. Предиво које се добија од пиротске праменке један је од разлога који пиротском ћилиму даје дуговечност.
Данас је немогуће рећи где се налази праизвор препознатљивих шара пиротског ћилима будући да се слични мотиви, концентрични ромбови, налазе и на „старо-египатској керамици и старо-кипарским вазама, али и на ћилимима северноамеричких Навахо Индијанаца“.[7] Чини се да у уметности заиста „ничег нема што већ није речено“ и да је непролазна лепота пиротског ћилима производ утицаја и источњачке и западњачке орнаментике чији корени сежу хиљадама година у прошлост. Чини се такође и да оштри геометријски облици који увек стоје у симетричном односу дају пиротском ћилиму ноту безвремености те он никада не изгледа архаично, застарело и превазиђено. Ликовни мотив ћилима најчешће чине апстрактне, маштовите и покаткад необично детаљне форме, али и призори из света који нас окружује, мотиви биљака и животиња, природних појава, у ређим случајевима религијски симболи.
Свакако, српске су ткаље одувек показивале невероватну маштовитост у раду варирајући мотиве, облике и боје, створивши на тај начин дело јединствене лепоте које живи и данас. Пиротски ћилим је производ женске народне радиности, међу најлепшима који је Србија имала. То објашњава и зашто су пиротски ћилими били део ентеријерске декорације „у богомољама, џамијама и црквама“ и украшавали „кнежевске и краљевске резиденције широм Балкана, једнако као и султанове одаје на Босфору“.[8] Уз све то, посебно задивљује чињеница да су овај трајни и препознатљиви симбол наше народне традиције створиле жене које нису имале никакву стручну обуку, које су живеле у тешким историјским околностима ратовања са Отоманском империјом и у неповољним климатским условима пуним влаге која није добра за ткачку делатност.
Ткање пиротског ћилима и сада је мукотрпан и дуготрајан посао о чему сведочи и податак да ткаље из занатске задруге „Дамско срце“, (овлашћеног корисника географске ознаке „Пиротски ћилим“) у просеку раде 8 сати дневно, 22 радна дана месечно и за то време изаткају свега 0,8 м2 пиротског ћилима по ткаљи. Савремена жена у 21. веку има далеко веће могућности да себи обезбеди егзистенцију него што је то у прошлости могла њена прабаба или чукунбаба. Стога, да би се одлучила за посао ткаље пиротског ћилима неопходно је да буде и адекватно материјално награђена. Ако то не буде случај, у будућности, пиротски ћилим остаће само артефакт у етнографском музеју. Ево шта о послу пиротске ткаље мајсторице каже Славица Ћирић, директорка Задруге „Дамско срце“.
„Жена која жели да се бави ткањем, потребно је да има занатске способности и вештине, уметнички ген, да буде бистрог ума, јер се цео дан бави бројањем, планирањем, логиком и математиком и мора имати способности да памти, не да записује него да памти, јер то што треба да упамти се не може записати. Поред тога, а пре свега, мора да буде доброг здравља јер у раду седи на ниској клупици уз разбој, где су ноге савијене, кичма се мора знати право држати, руке су стално у покрету, а јагодице на прстима често знају оштрим нитима основе од вуне пиротске овце праменке, да буду исечене попут жилета.“
Лепота пиротског ћилима огледа се и у његовим препознатљивим бојама међу којима доминирају црвена, тегет, зелена, бела и беж. Најјачи утисак оставља црвена („алева“) која је код Јужних Словена била боја славе, а код хришћана боја васкрсења. С осталим бојама ликовно је усаглашена на начин који мало кога оставља равнодушним. У прошлости, справљање боја за бојење ћилимова – бојаџилук – био је веома цењен занат. Рецептуре за боје биле су најстроже чувана тајна у оквиру еснафа, (данас бисмо их штитили као интелектуалну својину и називали пословном тајном).
Као и пре више од једног века, пиротски ћилим се израђује искључиво на вертикалном разбоју и увек у једном комаду, без обзира на величину ћилима. У току израде ћилима разбој се периодично ротира тако да ткаља никада нема потпуни увид у оно што је урађено већ се при изради шара ослања само на своје памћење. У неким случајевима, ако се узме у обзир комплексност орнамената, то представља пример импресивне меморијске способности наших ткаља. Ткаље не користе никакав алат у свом раду, осим такозване тупице, некада дрвене, а данас углавном металне алатке којом се сабијају потке. Техника израде пиротског ћилима назива се техника клечања a пиротски ћилим карактеристичан је поред осталог и по томе што нема наличје, већ два лица, потпуно равноправног квалитета и лепоте.
Завод за интелектуалну својину је установио ознаку порекла „Пиротски ћилим“ за ћилиме, прекриваче за кревете, завесе, драперије и друге сличне производе. Први пут у својој дугој историји, 2003. године, „Пиротски ћилим“ постао је интелектуална својина људи пиротског краја. Зашто је важно да пиротски ћилим буде заштићен као ознака географског порекла?
Установљењем географске ознаке „Пиротски ћилим“, произвођачи ћилима из пиротског краја заштитили су се од неовлашћене употребе тог назива. Онај ко нема својство овлашћеног корисника географске ознаке „Пиротски ћилим“ не може своје ћилиме да обележава тим називом. Такође, географска ознака је и стандард квалитета који рекламира означени производ. Када потрошач купи производ са гарантованим географским пореклом, он може да буде сигуран у погледу неколико ствари: да тај производ заиста потиче са датог географског подручја; да има квалитет који је константан и транспарентан; најзад, да су све његове карактеристике, још пре него што је доспео на тржиште, проверене и гарантоване од стране сертификационог тела. Од тога користи имају и произвођачи и купци и на крају – сама држава чији је интерес вишеструк.
Први државни интерес је економског карактера: систем ознака географског порекла, њихова заштита и промоција, подстичу домаћу производњу и извоз. Други разлог је културно-политичког карактера. Ознаке географског порекла су начин да се домаћа традиција сачува од заборава и, што је такође јако важно, да се правно заштити од неовлашћеног присвајања. Правна заштита не значи само заштиту од пиратерије, већ и обавезу, за све оне који се лате прављења пиротског ћилима, да у свом раду не одступају од стандарда утврђеног у његовом елаборату. У томе се састоји гаранција квалитета коју носи свака ознака географског порекла. У елаборату о пиротском ћилиму записана је његова суштина; елаборат обезбеђује уједначеност у погледу свега онога што пиротски ћилим чини посебним, јединственим производом народне радиности: начин ткања, квалитет вуне која се користи за основу и потку, врсте шара које се могу користити, квалитет боја које се користе у бојењу потке, обавеза да се тка на вертикалном разбоју техником клечања, контрола његовог квалитета, итд. То не значи да су пиротске ткаље пре сто или двеста година радиле свака како јој се прохте, али то што су се придржавале одређених канона израде ћилима било је диктирано традицијом и неписаним правилима њиховог заната или, у најбољем случају, правилима еснафа којем су припадале. Закон их, у сваком случају, на то није обавезивао. Из тог разлога, историја бележи и да је квалитет ћилима варирао временом, поред осталог, и зато што су у његовој изради, у једном тренутку, почеле да се користе мање квалитетне, анилинске боје, па је на светској изложби у Паризу 1900. године изнета оцена да су пиротски ћилими „мање лепи него раније“.[9] Сада то, барем правно гледано, више није могуће.
Постоји много тога што ознаке географског порекла чини посебним, јединственим правом у систему индустријске својине, али је њихово можда најважније обележје – њихов колективни карактер. Док сва друга права индустријске својине – патенти, жигови, индустријски дизајн итд. – припадају појединцима, ознаке географског порекла припадају колективима: њих може да користи сваки произвођач са одређеног географског подручја који испуни одређене услове и стекне својство њиховог овлашћеног корисника. Из тог разлога, ознаке географског порекла представљају и јавно добро, врсту државног ресурса.
Тренутно, географска ознака „Пиротски ћилим“ има само једног овлашћеног корисника, Занатску задругу за израду ћилима и сувенира „Дамско срце“, из Пирота. Ранијих година, било је и других овлашћених корисника, али су они тај статус изгубили. То на жалост није једини случај у нашој пракси. У разговору са једним од произвођача у Србији, сазнали смо да је број овлашћених корисника једне географске ознаке регистроване у нашој земљи годинама опадао, па се од почетних двеста, свео на данашњих, отприлике, двадесет корисника. Када сам упитао зашто је то тако, речено ми је да је разлог скупа сертификација, али и то што нису сви произвођачи били спремни да поштују договорена правила понашања у вези са припремом, производњом и продајом производа са означеним пореклом. Светска пракса показује да се у неким случајевима елаборати географских ознака пишу тако да успоставе блаже услове коришћења ознаке порекла како би већи број корисника могао да испуни захтеве и стекне право на њено коришћење. То међутим није био случај са пиротским ћилимом. Пиротски ћилим је задржао високе стандарде квалитета онако како их је сачувала наша народна традиција и да би та традиција наставила да живи, потребна је заједничка акција државе и приватног сектора.
Иако је потражња за ћилимом данас таква да превазилази оно што ткаље мајсторице из Пирота могу да испоруче, чињеница је и да од 2009. године нисмо имали ни једну новоосновану радионицу за израду пиротског ћилима која има својство овлашћеног корисника. Шта је потребно за поновни узлет пиротског ћилимарства?
Ево како је то директорка „Дамског срца“, Славица Ћирић, сажето рекла: „Сврха нашег рада је очување пиротског ћилимарства кроз одржив развој и раст производње, да се приход остварен од продаје ћилима враћа назад за даље финансирање производње, да се ткаље адекватно награде за свој рад, те да радимо обуке за будуће ткаље“.
Ознака географског порекла „Пиротски ћилим“ је део нашег националног идентитета. Пиротски ћилим је и артикл велике комерцијалне вредности са добром репутацијом. Његовом промоцијом држава ће сасвим сигурно помоћи становницима пиротског краја да боље и успешније живе од свог рада. Данас многе државе посвећено раде на осмишљавању стратегија очувања и промоције ознака географског порекла. Србија би требало да буде једна од њих.
Аутор текста: Владимир Марић, директор Завода за интелектуалну својину
Напомена: Ово је превод чланка г. Владимира Марића објављеног на енглеском језику у магазину Светске организације за интелектуалну својину (WIPO) и можете га прочитати на овом линку.
Прочитајте цео нови број WIPO магазина овде.
[1] Витковић-Жикић, наведено дело, (стр. 15)
[2] Витковић-Жикић, наведено дело, (стр. 37)
[3] Витковић-Жикић, наведено дело (стр. 52)
[4] Витковић-Жикић, наведено дело (стр. 110)
[5] Витковић-Жикић, наведено дело (стр. 52)
[6] Витковић-Жикић, наведено дело (стр. 63)
[7] Витковић-Жикић, наведено дело (стр. 18)
[8] Витковић-Жикић, наведено дело (стр. 9)
[9] Витковић-Жикић, наведено дело (стр. 69).
За више детаља прочитати и стр. 65-69.