Историјат Завода за интелектуалну својину Републике Србије

Установљење институције за заштиту индустријске својине представља конвенцијску обавезу земаља чланица Париске уније за заштиту индустријске својине. Иако је Република Србија, у правном континуитету преко Краљевине Србије, једна од 11 земаља оснивача Париске уније (1883), она је Управу за заштиту индустријске својине основала знатно касније – 15. новембра 1920. године. Taда је наследник престола тадашње Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Александар Карађорђевић донео Уредбу о заштити индустријске својине којом је установљена Управа за заштиту индустријске својине.

Управа за заштиту индустријске својине је била самостално државно надлештво под министром трговине и индустрије. Чинили су је стални и привремени чланови који су постављани на 5 година. И једни и други су постављани указом на предлог Министра трговине и индустрије. Управа је започела рад са 13 сталних чланова – указних чиновника именованих децембра 1920. године.

На листама привремених чланова управе били су академици, професори универзитета, начелници, главни инжењери и инспектори у министарствима, индустријалци, лекари и учитељи. На листи привремених чланова Управе налазио се и Милутин Миланковић, редовни професор Универзитета у Београду и један од највећих српских научника свих времена. Поред њега, на листи привремених чланова Управе били су и др. Александар Лека, ванредни професор Универзитета у Београду, Павле Васић, доцент, др. Милан Видмар, професор Техничког факултета у Љубљани и Велибор Глигорић у својству саветника Министарства трговине и индустрије.

Први председник Управе био је Јанко Шуман, доктор права, који је студирао у Грацу и Бечу, био адвокат у Целовецу, а потом радио 17 година у Аустроугарском заводу за патенте у Бечу. Др. Шуман је на челу Управе био 17 година, а о његовом раду у Словенском библиографском лексикону стоји да је „уз марљиву и искрену помоћ својих сарадника успео да организује једно добро уређено и сразмерно велико државно надлештво које је брзо почело да даје добре резултате, како у погледу реда, тако и правилног рада. Управа је уживала велики углед и убрзо је постала позната у Европи“.

У извештају о раду Међународног бироа за индустријску својину из 1923. године, претечи данашње Светске организације за интелектуалну својину, посебно је истакнут поступак који је наша Управа увела приликом одбијања жигова међународно пријављених на основу Мадридског аранжмана. Међународни биро је препоручио да и друге установе, по угледу на тадашњу Управу за индустријску својину Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца уведу тзв. Refus Provisoir, односно прво одбијање жига. Ову праксу Међународни биро је назвао најсавршенијом и најбољом, што је у вишедеценијској примени Мадридског аранжмана и потврђено, па се Refus Provisoir примењује и данас.

Управа се од почетка бавила пословима заштите патената, жигова и индустријских модела и узорака. Она је имала Пријавни одсек за патенте и Пријавни одсек за моделе, мустре и жигове. Такође, имала је Одбор за жалбе коме су се улагале жалбе против одлука Одбора (све одлуке су доношене од стране колегијалних тела – Одбора) и Одбор за оспоравање који је био надлежан за поступке поништаја, одузимања и опозивања додељених права индустријске својине.

Први патент регистрован у Управи за заштиту индустријске својине био је за проналазак „Строј за печење ракије“, на име Милана Јовановића, казанџије из Новог Сада. Радило се о пренесеном мађарском патенту бр. 48772, а први патент који је одобрила наша Управа био је патент регистрован под бројем 7 за проналазак „Сама себе љуљајућа колевка“, на име Адема Субашића, сајџије из Сарајева.

Управа за индустријску својину радила је без прекида и за време немачке окупације. Након Другог светског рата, наступањем нових друштвених и политичких околности, дошло је до концепцијских промена у обављању послова индустријске својине. Крајем 1948. године донет је Закон о проналасцима и техничким усавршавањима којим је формирана Савезна управа за проналазаштво при Савезној планској комисији. Закон је предвидео нову форму заштите проналазака – проналазачко сведочанство по коме је држава била носилац права на проналазак, док је заштита проналазака патентом потиснута у други план. Патент је углавном био намењен заштити иностраних проналазака.

За издавање проналазачких сведочанстава био је надлежан савезни ресор у чији је делокруг рада спадао проналазак према његовој природи и намени, док је за издавање патената била надлежна Савезна управа за проналазаштво, како се тада звала Управа за заштиту индустријску својине.

Почетком 60. тих година дошло је до реафирмисања патента као јединог облика заштите проналазака, па је од 1960. године Савезна управа за проналазаштво поново постала једини орган надлежан за заштиту проналазака. Патент је, као и данас, његовом носиоцу обезбеђивао искључиво право на производњу и стављање у промет заштићеног проналаска.

Од 1981. године Заводу је додељена надлежност и у области заштите ознака географског порекла. Прве регистроване ознаке порекла биле су ознаке за Дингач и Поступ, вина са Пељешца. Данас је у Заводу регистровано 75 ознака географског порекла. Њима су заштићени традиционални српски производи, као што су ужичка пршута, хомољски сир, лесковачко роштиљ месо, минералне воде, пиротски ћилим, бездански дамаст, футошки купус, ариљска малина, сјеничка јагњетина, џемпери из Сирогојна, грнчарија из Злакусе, минералне воде Књаз Милош, Врњци, Дубока и други.

Занимљиво је навести да је Завод у својој дугој историји пратио судбину 8 држава (од Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца до Републике Србије) у којима је био централни орган надлежан за послове индустријске својине, а од 1994. године и за послове који се односе на ауторско и сродна права.

Поводом 85 година постојања и рада, Завод за интелектуалну својину је Указом председника Државне заједнице Србије и Црне Горе, Светозара Маровића, 2005. године одликован Орденом рада. У Указу је наглашено да се Орден рада Заводу додељује за „успешан рад, постигнуте резултате на афирмацији и унапређењу заштите интелектуалне својине, као и за изузетан допринос на усклађивању законских прописа са светском регулативом из ове области“.

Завод за интелектуалну својину Републике Србије је од октобра 2010. године постао пуноправни члан Европске патентне организације – ЕПО након шест година статуса земље проширења.

У 2020. години, Завод за интелектуалну својину је обележио 100 година свог постојања и рада. Поводом овог јубилеја, објављена је прва монографија  Завода, у којој је приказана не само историја рада Завода од његовог оснивања, већ и историја заштите интелектуалне својине у Србији која сеже још даље у прошлост, од потписивања Париске конвенције.

ZIS

Стогодишњица Завода је такође била повод да Пошта Србије изда четири пригодне поштанске марке које се налазе у поштанском саобраћају од 13. новембра 2020. године. На поштанским маркама налазе се мотиви: зграде у Крунској 14, седишта тадашње Управе за заштиту индустријске својине и портрет др Јанка Шумана, првог председника Управе; неколико мотива са Пиротског ћилима, заштићене ознаке географског порекла; први патент који је регистрован у Србији 1921. године  „Уређај казана за печење ракије“, проналазача Милана Т. Јовановића, казанџије из Новог Сада, и зграда садашњег седишта Завода.

ZIS

Завод за интелектуалну својину, негујући своју стогодишњу баштину, улази у ново поглавље спреман за изазове које доноси дигитално доба.

Завод за интелектуалну својину Републике Србије, негујући своју стогодишњу баштину, улази у ново поглавље спреман за изазове које доноси дигитално доба.

У Заводу је, закључно са 2020. годином, регистровано 61248 патената,1690 малих патента, 79599 жигова и 11524 индустријских дизајна.

ZIS