На данашњи дан 1787. године у Тршићу је рођен Вук Стефановић Караџић, српски филолог, реформатор српског језика, сакупљач народних умотворина и писац првог речника српског језика. Вук је најзначајнија личност српске књижевности прве половине XIX века. Учествовао је у Првом српском устанку, затим се 1813. године сели у Беч, где упознаје Јернеја Копитара, на чији је подстицај кренуо у прикупљање српских народних песама, реформу ћирилице и борбу за увођење народног језика у српску књижевност.
О плодовима њиховог пријатељства прочитајте у следећем тексту који је написао Владимир Марић, директор Завода за интелектуалну својину, „Вук Караџић и Јернеј Копитар – плодови једног пријатељства“.
Вук Стефановић Караџић долази у Беч 1813. године, као избеглица из Србије, након пропасти Карађорђевог устанка. У то време он је огорчен и несрећан због страшне судбине која је задесила његове сународнике, због чега највише криви српске великаше, њихову неслогу и грамзивост. Испоставиће се међутим да је његов долазак у главни град Аустрије био судбински важан за његов даљи пут српског културног просветитеља и једну од најважнијих личности коју је наша историја икада дала. На Вуковом путу од јадарског чобанина до оца српске писмености, једна личност се посебно издваја: Јернеј Копитар. Он је био кључна особа која је у Вуку пробудила самопоуздање и дала узлет његовој љубави према народној поезији и народном стваралаштву. И Јернеј и Вук имали су донекле сличне судбине. Обојица су до своје десете године чували овце, очеви су их безуспешно спремали за свештенички позив, патили су због свог физичког изгледа, кроз живот су се пробијали сами, вођени само својом упорношћу, марљивошћу и генијалношћу… Цео текст погледајте ОВДЕ
Слика Вука Караџића уз ову вест је дело сликара Уроша Кнежевића из 1846. године.