То су удружења аутора и носилаца ауторског и сродних права која на основу закона и дозволе Завода за интелектуалну својину колективно остварују њихова имовинска права.

Зато што без њих аутори и носиоци сродних права не би могли да остварују своја Уставом и законом гарантована права. На пример, право је аутора композиције да добије накнаду за коришћење (емитовање, реемитовање, јавно саопшавање, јавно извођење итд) своје композиције. Аутор не може фактички да зна која радио станица, у ком тренутку, у Србији или било где у свету, користи његову композицију . Из тог разлога, аутор организацији уступа своја имовинска права и даје јој овлашћење да га заступа пред корисницима(емитерима, кабловским оператерима, угоститељима, трговцима, и тако даље). Организација закључује уговор са корисницима на основу којег они стичу право да користе ту композицију (емитују, реемитују, јавно саопштавају итд), и с друге стране, обавезу да за то плате накнаду аутору. Корисници накнаду исплаћују организацији, а организација је после, на основу плана расподеле, исплаћује аутору.

Организације заступају ауторе (писце, композиторе, фотографе, режисере итд), носиоце ауторског права (издаваче књига, музичких издања и тако даље), носиоце сродних права (интерпретаторе, произвођаче фонограма, произвођаче видеограма итд), наследнике аутора. Код репрографских организација често се дешава да њихово чланство чине удружења аутора, а не аутори као физичка лица.

На основу уговора о заступању који се закључује са организацијом (члан 153. Закона). Тим уговором на искључив начин уступате своја имовинска права организацији и истовремено је овлашћујете да заступа ваше интересе пред корисницима ваших ауторских дела, интерпретација, фонограма и тако даље. На пример, композитор уговором уступа организацији своја имовинска права и овлашћује га да га заступа пред корисницима (емитерима, кабловским оператерима, угоститељима, трговцима, превозницима и тако даље).

Ако сте аутор, организација не заступа ваша морална, већ само ваша имовинска права. Која имовинска права организација колективно остварује утврђено је у дозволи коју је добила од Завода за интелектуалну својину. Она такође морају да буду наведена и у њеном статуту.

Може, мада се то изузетно ретко дешава и само под условом да би нечије чланство било у супротности са законом, општим актима организације или добром пословном праксом у овој области.

Организација мора да пропише услове за своје чланство и то у свом статуту; ти услови морају да буду јасни и транспарентни и не смеју да буду дискриминаторни. На пример, услов по којем ће једно лице моћи да постане члан организације само ако скупштина оцени да је његова уметност довољно квалитетна, или ако има добру репутацију у Србији и иностранству, је супротан доброј пословној пракси. Сваки носилац права, био он врхунски уметник или почетник, има Законом и Уставом загарантована права која му нико не може ускратити. У случају да некоме чланство буде ускраћено, организација, у складу са добром праксом у овој области, мора да да образложење за такву одлуку.

Такође, организација не може да одбије нечије чланство зато што аутор ствара уметност која није комерцијална и не доноси зараду. У том погледу, Европска комисија је 1981. године донела одлуку која се тиче усклађености члана 86 EEC Уговора са Статутом GEMA-e (IV/29.971-GEMA statutes) OJ L 094, p12. која гласи:

“Организација не може да одбије чланство зато што аутор или издавач не остварују профит. Међутим, организација може да ограничи учешће таквих лица у органима управљања у организацији”.

Не морате, мада чланство у организацији свакако има своје предности. Организација за колективно остваривање ауторског и сродних права дужна је, на основу члана 180. Став 1. Закона, да заступа и оне ауторе и носиоце сродних права, како стране, тако и домаће, који нису њени чланови.

На основу законске претпоставке из члана 180. став 1. Закона и билатералних уговора са страним сродним организацијама. Тако, наше организације имају бројне билатералне уговоре са иностраним организацијама из Хрватске, Велике Британије, Словеније и тако даље. На пример, организација из Србије закључи уговор са сродном организацијом из Хрватске. На основу таквог уговора, наша организација остварује имовинска права хрватских аутора у Србији, а хрватска организација остварује права српских аутора у Хрватској (Члан 186. став 1. Закона). Темељни принцип таквих уговора је принцип “равноправног третмана”. На основу овог принципа свака уговорна страна је обавезна да на територији свог пословања остварује имовинскоправна овлашћења комитената друге стране, на исти начин и у истом обиму као што то чини и за своје комитенте.

Нема законских препрека за то. Таква пракса није међутим честа у Европи. У организацијама као што су PRS for Music, SACEM, SIAE директно чланство странаца креће се од 7-10%.

Ако сте аутор (композитор, фотограф, писац и тако даље) можете, на законом прописан начин. Ако сте носилац сродних права (интерпретатор, произвођач фонограма, произвођач видеограма и тако даље) онда не можете, јер закон прописује да је у вашем случају колективно остваривање права обавезно.

Обавештењем у писменој форми које шаљете организацији.

Иако је за искључивање из система колективне заштите довољна писана изјава носиоца права, да би се такво искључивање у пракси заиста спровело, у једном тренутку се мора идентификовати и репертоар аутора или носиоца права који се из колективне заштите искључио. Целисходно је да аутор то уради приликом слања дописа којим се искључује из система колективне заштите, где би јасно навео која дела чине његов репертоар. Другим речима, искључивање из система колективне заштите, да би заиста производило правна дејства, мора да садржи две врсте података: податке о носиоцу права и податке о његовим ауторским делима (каталогу његових дела).

Другим речима, може ли неко да се искључи из система колективне заштите само за део својих права, док би други део тих права наставио да обавља на колективан начин? Такође, може ли се искључити из система колективне заштите за део својих предмета заштите (ауторских дела или предмета сродних права)?

Делимично искључење из система колективне заштите у погледу права која аутору закон признаје није правно могуће. На пример, члан организације ОФПС не може да се искључи из система колективне заштите тако што ће тражити да га његова организација заступа у погледу права на накнаду за јавно саопштавање фонограма, док би он сам, на индивидуалан начин, вршио своје право на накнаду за емитовање својих фонограма.

То се такође односи и на предмете заштите.

Организација остварује права за сва ауторска дела или предмете заштите одређеног носиоца права. Одредбом члана 153. ст. 1. Закона прописано је да аутор или носилац сродног права, када уступа организацији права на остваривање, односно даје налог да организација наплати накнаду од корисника, то чини за сва своја дела, односно за све своје предмете заштите. То значи да Закон забрањује да носилац права своја права једним делом остварује индивидуално, а другим делом колективно.

Може, али само оне које су прописане законом и њеним општим актима. Такође, организација не сме својим члановима да намеће било какве обавезе које нису неопходне за заштиту њихових права и интереса или за ефикасно остваривање њихових права. На пример, организација може да захтева од својих чланова да јој пријаве своја дела јер без пријаве дела организација не може да администрира њихова права на тим делима.

Само у тачно одређеним случајевима које Закон предвиђа, и то:

·право на накнаду од кабловског реемитовања (члан 29. став. 2. Закона);

• право на посебну накнаду аутора (члан 39);
• право на накнаду од давања дела на послугу (члан 40. Закона);
• право на накнаду за коришћење фонограма и интерпретација (члан 117. и 127);
• право на посебну накнаду за издаваче штампаних издања (члан 142. став 2. Закона);
• право на посебну накнаду за интерпретаторе и произвођаче фонограма (члан 146).
• У свим другим случајевима, аутори и носиоци сродних права могу да остварују своја права и индивидуално.

Чланом 157. Закона предвиђено је да “само једна организација може добити дозволу за колективно остваривање ауторског, односно сродних права за исту врсту права на истој врсти дела, односно предмета сродног права”. Дакле, законска је обавеза организације да у обављању својих послова буде специјализована за остваривање одређених врста права, поводом одређених предмета заштите. Цитирана одредба је суштински важна за разумевање “монопола” који је организацији признат законом.

Законско решење према коме се организацијама гарантује монополски положај на тржишту доминира у савременом свету. Обрнут случај, где у оквиру једне специјализације раде две или више организација, представља изузетак. Досадашња искуства у овој области потврђују да предности система колективног остваривања ауторског и сродних права највише долазе до изражаја у условима где у оквиру једне специјализације постоји само једна организација. У таквом систему однос између носилаца права и корисника постаје прегледнији, једноставнији, рационалнији и правно сигурнији. Примера ради, корисницима ауторских дела и предмета сродних права, односно њиховим репрезентативним удружењима, много је једноставније и јефтиније да преговарају са једном организацијом поводом одређене врсте ауторских дела, него са пет различитих организација од којих свака може да има своје услове пословања, своја правила поступања, своје тарифе, и тако даље. Такав став подржава и Светска органзиација за интелектуалну својину (WIPO):

“По правилу, у свакој земљи треба да постоји само једна организација за исту врсту имовинско-правних овлашћења. Постојање две или више организација у истој области може умањити или чак елиминисати предности колективног остваривања”.

Исто становиште дели и CISAC који је у својој резолуцији из 1993. године под називом “Организација за колективно остваривање ауторског и сродних права Централне и Источне Европе”, навео да би “више организација у оквиру исте специјализације било извор конфузије и слабљења стварне заштите аутора (….)”.

Тренутно у нашој земљи дозволу за колективно остваривање ауторског и сродних права има пет организација. То су:

1. Сокој
2. ПИ
3. ОФПС
4. ОФА
5. ООРП
6. УФУСАФА ЗАШТИТА
7. ГОС

Зато што закључењем уговора о коришћењу дела са репертоара организације једним потписом стичете право да користите читав домаћи и светски корпус, примера ради, музичких дела (Сокој) и све то по унапред договореним условима сарадње, по унапред утврђеној цени, са унапред утврђеном динамиком наплате. Без организација, сваки аутор био би принуђен да индивидуално остварује своја права, а то значи да би на хиљаде појединаца, аутора и носилаца ауторског права, домаћих или страних требало да закуца на врата било које радио или телевизијске станице, било ког трговачког или угоститељског објекта и тако даље, и затражи накнаду за коришћење својих дела, под условима и по цени коју сам одреди.

Зато што користимо ауторска дела (музичка дела) и предмете сродних права (интерпретације и фонограме) са репертоара тих организација, једном речју, зато што користимо интелектуалну својину тих људи. То право је ауторима, произвођачима фонограма и интерпретаторима признато Уставом, Законом и бројним међународним уговорима које је наша земља потписала и ратификовала.

Таква обавеза постоји зато што те три организације заступају интересе различитих људи, различитих носилаца права. Ако, примера ради, јавно саопштавамо музику са CD-а или са радија у свом ресторану, и наши гости слушају песму “Април у Београду”, наша је обавеза да платимо накнаду сваком лицу које има интелектуалну својину на тој песми. Лица која имају права на тој песми су њени аутори (композитор, текстописац и аранжер и њих заступа Сокој), интерпретатори, (певач и музичари који песму свирају и које заступа ПИ) и лице које је уложило средства и организовало снимање те песме (музички продуцент, односно, произвођач фонограма кога заступа ОФПС).

Ауторску накнаду и накнаду за коришћење интерпретација и фонограма само технички плаћамо организацијама, док суштински тај новац припада и исплаћује се ауторима, интерпретаторима и произвођачима фонограма. Организације су само заступници аутора и носилаца сродних права.

Није. Појам “Музички динар” није законски термин, а не може се наћи ни у стручним текстовима из ове области. То је термин који у великој мери замагљује ствари и отежава разумевање праве природе онога што корисник плаћа организацијама. Оно што организације наплаћују од корисника, то је накнада за коришћење нечије интелектуалне својине: музике, интерпретација, фонограма, фотографија и тако даље. Тај новац не иде у буџет Србије, већ се исплаћује ауторима.

Репертоар организације чине:

1. ауторска дела, односно предмети сродних права који припадају члановима организација. Када неко потпише уговор са Сокојем, ОФПС-ом, ПИ-ем или ОФА-ом, он у тим организацијама пријављује и своје композиције, интерпретације, фонограме и фотографије. Те композиције, интерпретације, фонограми и фотографије чине први сегмент репертоара сваке организације. Он се налази у базама података организација.
2. ауторска дела, односно предмети сродних права свих оних аутора и носилаца ауторског и сродних права који нису чланови организација (домаћих и страних) које организација мора да заступа на основу Закона (Члан 180. став 1. Закона). Организација нема у својим базама података ова ауторска дела и предмете сродних права из разумљивих разлога: нико их никада није пријавио, па организације нису ни могле да их евидентирају. Ипак, и та ауторска дела и предмети сродних права чине репертоар организација јер организација има законску обавезу (она не може да бира у том погледу!) да заступа и ауторе и носиоце сродних права који нису њени чланови нити су јој пријавили свој каталаог.
3. ауторска дела, односно предмети сродних права који чине репертоар страних колективних организација са којим домаћа колективна организација има закључен билатерални уговор на основу кога обезбеђује колективно остваривање ауторског и сродних права домаћих носилаца у иностранству и страних носилаца права у Србији. Ово је још један начин на који организација остварује права страних аутора и носилаца сродних права.

Дела оних аутора и носилаца ауторског права који су се искључили из система колективног остваривања ауторског и сродних права у складу са Законом. Ауторска дела која су у јавном домену такође не чине репертоар организација. На пример, Моцартова или Бахова музика су у јавном домену. Међутим, ту треба бити опрезан. Ако корисник који, примера ради, емитује или јавно саопштава искључиво такву музику, нема обавезу према Сокоју, врло је вероватно да ће имати обавезу према организацији ПИ (која заступа интерпретаторе који, поред осталог, интерпретирају озбиљну музику) и организацији ОФПС (која заступа произвођаче фонограма, оне који су одговорни за снимање такве музике).

Да би то било правно могуће, неопходно је да имате уговор са аутором чији репертоар Сокој не заступа, а то је по члану 180. став 2. Закона оно лице које се на изричит начин искључило из система колективне заштите. За све друге ауторе постоји претпоставка (члан 180. став 1. Закона) да их Сокој заступа док се супротно не докаже. У тренутку када се Сокој обрати кориснику са захтевом да плати накнаду за коришћење ауторских дела са његовог репертоара, на страни корисника који не жели да му плати накнаду, настаје обавеза да докаже две ствари: да има уговор са лицем које се на законом прописан начин изузело из колективне заштите, као и да докаже да је музика коју у свом радном простору користи део каталога тог лица, а то посредно значи – да није део репортоара СОКОЈ-а. Такав доказ у сваком случају мора да буде пружен СОКОЈ-у. Питање валидности доказа које корисник мора да пружи организацији је фактичко питање о којем ће, ако до спора дође, да одлучи суд. У Великој Британији, примера ради, користе се затворене музичке кутије (ClosedJukebox) као доказ да се у одређеној просторији искључиво користи тачно одређена музика. Ако у пословним просторијама постоје “стандардни” уређаји за репродуковање музике, (радио, CD плејер, рачунар итд) претпоставља се да корисник користи музику са репертоара PRSforMusic (“британски” Сокој). Оваква врста праксе изузетно је ретка.

Можете, али искључиво ако користите интерпретације и фонограме који су у јавном домену, тачније, на којима су имовинска права истекла, те се за њихово коришћење не мора платити накнада. (За више детаља који се фонограми и интерпретације налазе у јавном домену, погледати овде). Такви фонограми и интерпретације се веома ретки.

Будући да се право на накнаду од коришћења интерпретација и фонограма у Србији по закону може остварити искључиво преко организација за колективно остваривање ауторског и сродних права, не постоји ни правно-теоријска могућност да корисник, (на пример неки трговински центар или неки угоститељски објекат) закључи индивидуални уговор са неким произвођачем фонограма или интерпретатором и тако избегне обавезе према ОФПС-у и ПИ-у.

Разуме се, обавеза плаћања накнаде неће постојати ни ако из својих радних просторија избаците уређаје за репродуковање музике и звучнике.

Постоје две врсте јавног саопштавања:

1. јавно саопштавање дела које се емитује. Ако неки појединац, предузетник или правно лице, постави ТВ или радио пријемник ван своје приватне сфере, на пример у башти свог кафића, ресторана, фитнес клуба и тако даље, тада постоји овај облик искоришћавања ауторског дела – јавно саопштавање дела које се емитује. Прецизније, музика се преко радија или телевизије емитује, а власник угоститељског објекта ту исту музику, која се преко радија или ТВ-а емитује, јавно саопштава својим гостима тако што им омогућава да за време боравка у његовом ресторану, емитовани програм чују.
2. јавно саопштавање дела са носача звука и слике. У овом случају ауторско дело се саопштава са носача звука, слике и текста, уз помоћ техничких уређаја који служе за репродуковање звука или слике. За овај појам јавног саопштавања ауторских дела, неопходно је да корисник има:
   1. носач звука или носач звука и слике на који је снимљено ауторско дело или предмет сродног права (на пример, рачунарски хард диск на ком се налази снимљена MP3 музика, музички CD или DVD, аудио касета са снимљеном музиком или неким другим звуком и тако даље) и
   2. технички уређај за репродуковање звука или слике са описаних носача, (на пример CD плејер, MP3 плејер, компјутер са чијег хард диска се репродукује музика, видео рекордер повезан са ТВ, DVD плејер или рекордер повезан са ТВ-ом, BlueRay плејер или рекордер повезан са ТВ-ом, грамофон, касетофон и тако даље).

Примера ради, овај облик јавног саопштавања ауторског дела постоји када корисник у свом ресторану, кафићу, кафани, диско клубу, робној кући, бутику и тако даље, јавно саопштава музику или филм са CD-а, DVD-ја, рачунарског хард диска и тако даље, уз помоћ CD или DVD плејера, рачунара и тако даље.

Немате. Све док свој МП3 плејер не прикључите на звучнике и не пустите музику својим клијентима, муштеријама и тако даље, док ту музику само ви чујете, то се не може сматрати за јавно саопштавање и ви немате обавезу да платите накнаду.

Та накнада одређена је тарифом коју можете да погледате овде.

Нису више, већ много ниже. То можете да проверите прегледом тарифа британског PRS-a (који заступа композиторе) и британског PPL-a (који заступа британске интерпретаторе и британске произвођаче фонограма).

Напомињемо да се износи из тарифе PRS-a и PPL-a морају сабрати па тек онда упоредити са Тарифом за јавно саопштавање у Србији.

Тарифу “британског Сокоја” (PRS-a) можете да погледате овде

Тарифу “британског ОФПС-ПИ” (PPL) можете да погледате овде.

То је посебна накнада коју предвиђа Закон о ауторском и сродним правима (члан 39). Посебна накнада је обештећење које се плаћа ауторима и носиоцима ауторског и сродних права због масовног копирања њихових ауторских дела од стране физичких лица за њихове личне, некомерцијалне потребе. На пример, ако неко физичко лице на хард диск свог DVD рекордера сними филм са телевизије да би га погледао сутрадан, или да би имао своју сопствену копију у личној филмској колекцији, онда би се такво умножавање могло окарактерисати као некомерцијално умножавање за потребе физичког лица. Јасно је међутим да у том случају аутор и издавач трпе штету, јер онај који је “нарезао” филм на празан оптички диск, нејвероватније неће тај филм купити у легалној продаји, од чега би и аутор и издавач имали неку корист. Фактички је немогуће контролисати где се то у нашој земљи, у ком тренутку и у ком обиму, копирају туђа ауторска дела на некомерцијалној основи, па је управо из тог разлога у свету осмишљен систем посебне накнаде. Тај систем предвиђа да “aутори дела за која се, с обзиром на њихову природу, може очекивати да ће бити умножавана за личне некомерцијалне потребе на носаче звука, слике и текста (књижевна, музичка, филмска и др.) имају право на посебну накнаду од увоза, односно продаје техничких уређаја и празних носача звука, слике и текста за које се оправдано може претпоставити да ће бити коришћени за такво умножавање.” Како је речено, систем посебне накнаде постоји зато да би се некоме нешто дало, а то су у овом случају аутори и издавачи дела за која се, с обзиром на њихову природу може очекивати да ће бити умножавана за личне, некомерцијалне потребе. Која су то дела? Музика, филмови, књиге, научна дела и тако даље. То су дела која се умножавају у фотокопирницама, преко Интернета, на приватним рачунарима, и тако даље. Посебна накнада треба не само да обештети ауторе и издаваче набројаних ауторских дела, већ и да подржи нашу филмску и музичку индустрију, нашу издавачку делатност и тако даље, које трпе штету због масовног фотокопирања ауторских дела. То је смисао посебне накнаде.

Листа уређаја на које се плаћа посебна накнада прописана је Уредбом о утврђивању листе техничких уређаја и предмета за које постоји обавеза плаћања посебне накнаде носиоцима ауторског и сродних права („Сл. гласник РС“ бр. 45/2010). Текст Уредбе можете да видите овде.

Тарифу за посебну накнаду можете да погледате на овој адреси.

Ево једне корисне студије која даје јасну слику како је питање посебне накнаде уређено у различитим европским земљама (преузето са сајта http://www.wipo.int/).

Фотографије су ауторска дела (члан 2. став 2. тачка 9. Закона) а фотограф је аутор (Члан 9. став 1).

Аутор има право на накнаду за свако искоришћавање ауторског дела од стране другог лица (члан 19. став 2. Закона).

Реемитовање ауторског дела је начин искоришћавања ауторског дела (члан 29. Закона). Дакле, аутор (фотограф) има право на накнаду за свако искоришћавање (укључујући и реемитовање) свог ауторског дела (фотографије).

У случају кабловског реемитовања ауторског дела (фотографије), право аутора остварује се само преко организације за колективно остваривање ауторског и сродних права (члан 29. став 2. Закона).

Дакле, фотографи могу да или не остварују своје право, или да га остварују преко организације за колективно остваривање ауторског и сродних права.

Фотографије се реемитују у оквиру различитих програма, информативних емисија, документарног програма, забавног програма и тако даље. Из тог разлога у Србији, као и у свим другим европским земљама, постоји обавеза да се плати реемитовање свих ауторских дела, па и дела из области лепих уметности, укључујући и фотографије. Остаје као питање колика та накнада треба да буде. (Погледати део који се односи на тарифе).

Према тренутно важећем тарифном споразуму Сокоја саПословним удружењем кабловских оператера накнада за кабловско реемитовање музичких дела из репертоара Сокоја износи 0,38 динара (без пдв-а), по прикључку, по каналу месечно, односно 4,57 динара (без пдв-а) по прикључку, по каналу годишње. Тарифу накнада можете погледати на следећој адреси:

http://www.sokoj.rs/propisi/tarifni-sporazum-kablovski-operateri

Поводом тарифе накнада за кабловско реемитовање фонограма и на њима забележених интерпретација пред Заводом за интелектуалну својину у току је поступак давања сагласности на предлог тарифе накнада. До тада се накнада наплаћује према постојећој тарифи.Када је у питању тарифа накнада за кабловско реемитовање фотографских дела, такође је у току поступак давања сагласности на предлог тарифе накнада.

Преглед накнада за кабловско реемитовање ауторских дела и предмета сродних права можете погледати овде:

ХРВАТСКА
Врста коришћења: Кабловско реемитовање ауторских дела, фонограма и интерпретација за ТВ програм
Висина накнаде: 4% од прихода

Врста коришћења: Кабловско реемитовање ауторских дела, фонограма и интерпретација за радио програм
Висина накнаде: 8% од прихода

НЕМАЧКА
Врста коришћења: Кабловско реемитовање комплетног радио и ТВ програма за све носиоце ауторског и сродних права чија дела се реемитују
Висина накнаде: 5.5% од прихода, без ПДВа

РУМУНИЈА
Врста коришћења: Кабловско реемитовање комплетног радио и ТВ програма за све носиоце ауторског и сродних права чија дела се реемитују (укључујући и ауторе аудиовизуелни дела, писаних дела, глумце и призвођаче видеограма
Висина накнаде: 4,5% од укупних бруто прихода од активности кабловског реемитовања

ЦРНА ГОРА
Врста коришћења: Кабловско реемитовање музичких дела
Висина накнаде: 0,042 Е (без ПДв) по прикључку по каналу годишње, максимум 60 канала

СЛОВЕНИЈА
Врста коришћења: Кабловско реемитовање фонограма и на њима забележених интерпретација за 2011. годину
Висина накнаде: 0, 01119 Eпо прикључку без обзира на број реемитованих канала месечно.

Врста коришћења: Кабловско реемитовање фонограма и на њима забележених интерпретација од 2012. године
Висина накнаде: 0,048 Е месечно прикључку без обзира на број реемитованих канала

Интресантан пример јесте мађарски Закон о ауторском и сродним правима, који је у члану 28. став 4е. предвидео шему расподеле накнаде за кабловско реемитовање ауторских дела и предмета сродних права, уколико се колективне организације до одређеног периода не договоре другачије. Шема расподеле накнаде:

филмски продуценти
13% од укупне накнаде

филмски ствараоци
19% од укупне накнаде

аутори дела ликовне уметности, дизајна и фотографије
3% од укупне накнаде

сценаристи
14% од укупне накнаде

композитори и текстописци
15,5% од укупне накнаде

интерпретатори
26,5% од укупне накнаде

произвођачи фонограма
9% од укупне накнаде

Румунски завод за ауторско право (ОРДА), орган надлежан и за одобравање тарифа накнада у Румунији, потврдио је тарифу накнада кабловско реемитовање за све носиоце права. Ова одлука ОРДА-е била је предмет разматрања пред вишим апелационим судом који је утврдио фиксне износе који се примењују од 15.12.2010. године. Укратко, утврђено је да накнаде за кабловско реемитовање комплетног радио и ТВ програма за све носиоце ауторског и сродних права чија дела се кабловски реемитују (укључујући и ауторе аудиовизуелних дела, писаних дела, глумце и призвођаче видеограма), износи од 4,5% од прихода кабловских оператера. Како је та накнда подељена међу различитим категоријама носилаца права:

аутори музичких дела
1,35% од укупног прихода

аутори аудиовизуелних дела
1,50% од укупног прихода

аутори писаних дела
0,12% од укупног прихода

аутори фотографије и других визуелних дела
0,03% од укупног прихода

интерпретатори чије су интерпретације забележене на фонограм
0,25% од укупног прихода

глумци
0,50% од укупног прихода

произвођачи фонограма
0,25% од укупног прихода

произвођачи видеограма
0,50% од укупног прихода

КАКО МУЗИКА УТИЧЕ НА ПОТРАШАЧЕ У ПРОДАВНИЦАМА?

81% потрошача се слаже да им је куповина пријатнија у продавници у којој се чује музика, него у оној где музике нема.

51% потрошача се слаже да ће провести више времена у продавницама у којима се чује музика него у онима у којима музике нема.

78% потрошача се слаже да има више стрпљења да купује уз музику, него без ње.

80% потрошача се слаже да им време чекања у реду брже пролази уз музику.

90% потрошача ће пре да препоручи продавницу у којој се чује музика од оне у којој се музика не чује.

60% потрошача каже да ће се пре вратити у продавницу у којој се чује музика коју воле, него у продавницу у којој нема музике.

Research was conducted by VisionCritical in April 2012 among 1,000 UK businesses and Entertainment Media Research in 2009 among 2,000 UK consumers. EMR also conducted the research in 2010 among 400 small retailers, hairdressers, offices and factories.

КАКО МУЗИКА УТИЧЕ НА ПОСЛОВАЊЕ У РЕСТОРАНИМА, БАРОВИМА, КАФЕИМА И ДРУГИМ УГОСТИТЕЉСКИМ ОБЈЕКТИМА?

93% барова и клубова се слаже да музика доприноси бољој атмосфери за њихове муштерије.

73% барова и клубова се слаже да музика позитивно утиче на њихово пословање.

80% барова и клубова се слаже да би се муштерије жалиле ако би музика била искључена.

55% барова и клубова каже да би радије пословало са мањим профитом него што би трајно искључило музику.

84% Ресторана и кафеа каже да музика доприноси бољој атмосфери за муштерије.

57% муштерија каже да је њихов избор ресторана условљен музиком која се у ресторану слуша

Research was conducted by VisionCritical in April 2012 among 1,000 UK businesses and Entertainment Media Research in 2009 among 2,000 UK consumers. EMR also conducted the research in 2010 among 400 small retailers, hairdressers, offices and factories.

КАКО МУЗИКА УТИЧЕ НА ПОСЛОВАЊЕ У ХОТЕЛИМА?

78% гостију хотела каже да их слушање музике у хотелима чини опуштенијим.

61% гостију хотела каже да верује да ће у већој мери конзумирати храну и пиће ако се у хотелу чује музика коју воле.

75% гостију хотела каже да воли да слуша музику у лобијима, баровима, ресторанима и другим заједничким просторијама у хотелима.

Research was conducted by VisionCritical in April 2012 among 1,000 UK businesses and Entertainment Media Research in 2009 among 2,000 UK consumers. EMR also conducted the research in 2010 among 400 small retailers, hairdressers, offices and factories.

КАКО МУЗИКА УТИЧЕ НА ЗАПОСЛЕНЕ?

99% (3) Запослених у трговинама у којима се не чује музика каже да би им музика сигурно улепшала радну атмосферу.

97% (3) Запослених у трговинама у којима се музика не слуша каже да би уз музику били сигурно продуктивнији него без ње.

93% (3) Запослених сматра да би у случају да њихов шеф искључи музику тражили да се музика поново укључи.

58% (4) послодаваца сматра да би радна атмосфера била значајно нарушена ако би музика била трајно искључена.

75% (4) послодаваца сматра да дозволити запосленима да слушају музику чини њихов рад продуктивнијим

85% (1) испитаника сматра да је радна атмосфера међу радницима боља када има музике.

90% (1) Послодаваца верује да коришћење адекватне музике помаже њиховом пословању

1 Research was conducted by VisionCritical in April 2012 among 1,000 UK businesses and Entertainment Media Research in 2009 among 2,000 UK consumers. EMR also conducted the research in 2010 among 400 small retailers, hairdressers, offices and factories.

3 Research was conducted by RED in May 2013 with 1397 staff of of a UK travel company (x1042 surveys completed by staff at stores that play music, x337 surveys completed by staff at stores that do not play music.)

4 Research was conducted by DJS Research in June 2013 among 600 businesses in the West Midlands

Дозволе издаје Завод за интелектуалну својину Републике Србије, Кнегиње Љубице 5, 11000 Београд.

Подносите следеће документе:

2.1. Оснивачки акт организације, оригинал или оверена фотокопија;

2.2. Статут организације сачињен у складу са затевима из Закона о удружењима и Закона о ауторском и сродним правима;

2.3. Извод из регистра правних лица, за осниваче који су правна лица.

2.4. Доказ о пословном седишту организације;

2.5. Податке о броју лица која су овластила организацију да остварује њихова права;

2.6. Попис предмета заштите која чине репертоар организације;

2.7. Доказе о испуњености кадровских, техничких, финансијских и организационих услова;

2.8. Доказ о уплати прописане административне таксе.

Организација мора да представља већину носилаца ауторског односно сродних права из области на коју се односи делатност организације. Носиоци ауторског и сродних права који чине ту већину, морају да имају пребивалиште у Републици Србији или да буду њени држављани. (Члан 158. став 1. тачка 1. Закона). Колико тачно износи та већина, фактичко је питање и зависи од тога који аутори или носиоци права подносе захтев за добијање дозволе. Примера ради, произвођача фонограма у Републици Србији има око 60, док композитора има више хиљада. Разуме се онда да ће и потребна “већина носилаца права” за добијање дозволе у првом случају, бити далеко мања од потребне већине у другом. Завод има дискреционо право да у сваком конкретном случају процени да ли таква већина постоји или не.

Као доказ за то да се ради о већини носилаца права из одређене области, неопходно је да постоји уредна евиденција о члановима организације из које ће без сумње моћи да се закључи о којим лицима је реч (име, презиме, адреса и јединствени матични број грађана, односно назив, седиште и други подаци ако су оснивачи правна лица-извод из регистра који води Агенција за привредне регистре).

Такође, свако од наведених лица мора имати закључен уговор са организацијом из кога се види да на организацију преноси одређена имовинска права и овлашћује је да га заступа пред корисницима.

Списак лица са њиховим личним подацима неће бити прихватљив ако се та лица не могу довести у везу са репертоаром који чини саставни део пријаве. Другим речима, списак имена за која се једноставно не може знати нити проверити да ли су то заиста аутори или носиоци сродних права није прихватљив.

То је списак ауторских дела или предмета сродних права чији су аутори или носиоци права чланови организације. Ако се ради, примера ради, о организацији која заступа филмске режисере, морају се навести филмови које је тај режисер режирао. Ако се ради о организацији која заступа филмске продуценте, сваки филмски продуцент мора да наведе видеограме које је произвео, и тако даље.

Важно је напоменути да списак дела који је наведен бланко, тако да се не види о чијим делима или предметима сродног права се ради, није прихватљив.

Организација мора да запошљава особу која има завршен Правни факултет, има најмање две године стручног искуства и поседује знање једног светског језика. Стручно искуство треба да се односи на правне послове. Радно искуство се доказује овереном копијом радне књижице, као и јединственом пријавом запосленог, у оригиналу или овереној копији.

Знање светског језика доказује се потврдом коју издаје овлашћена институција.

Особа запослена за вођење рачуноводства такође мора да има најмање две године радног искуства на рачуноводственим пословима што се проверава увидом у релевантну документацију.

Организација мора да поседује буџет који покрива трошкове рада и ефикасног деловања. Ово је фактичко питање. Закон не каже колика средства организација мора да има на рачуну нити то прописују подзаконски акти. Завод стога има дискреционо право да процени да ли су средства којима располаже организација заиста таква да гарантују да ће организација моћи да обавља послове колективног остваривања ауторског и сродних права. Треба имати у виду да организација добија дозволу да обавља послове колективног остваривања ауторског и сродних права, да се ради о комплексној делатности која захтева људске, финансијске и техничке ресурсе. Ако организација својим референцама у том погледу не пружа гаранције да ће послове колективног остваривања ауторског и сродних права заиста и моћи да обавља, онда нема ни оправдања да јој се дозвола изда.

Организација мора да поседује одговорајућу опрему неопходну да води уредну и комплетну евиденцију о носиоцима права (члановима) и евиденцију о предметима заштите, као и да правилно евидентира коришћење ауторских дела и предмета сродних права и ефикасно наплати накнаду од стране корисника. Ту у ред долази информатичка опрема (рачунарска опрема, конекција са Интернетом и тако даље) и софтвери. Такође, неопходно је да поседује и пословни простор, што се проверава непосредним увидом приликом издавања дозволе.

Приликом подношења захтева за добијање дозволе за колективно остваривање ауторског и сродних права суштински је важно да се прецизно наведу права која ће та организација колективно остваривати. Дефинисањем права која ће организација колективно да остварује одређује се обим њене делатности. У том смисли, подносилац би требало да се придржава следећих захтева:

1)Организације за колективно остваривање ауторског и сродних права остварују само имовинска права својих чланова, а не и њихова морална права. Дакле, требало би аплицирати само за колективно остваривање имовинских права чланова организације.

2)Колективно остваривање ауторског и сродних права оправдано је само ако аутори и носиоци сродних права не могу ефикасно да их врше сами, индивидуално. На пример, поднет је захтев за оснивање организације која ће колективно остваривати ауторско право књижевника и других писаца. Право је књижевника да дозволи или не дозволи умножавање свог ауторског дела. Такође, његово је право да дозволи или не дозволи да се његово дело, на пример нека књига, стави у промет. Та имовинска права аутора, право на умножавање дела и право на стављање примера дела у промет нису погодна да се остварују на колективан начин. Уобичајено је да писац сам одлучи, кроз уговор са својим издавачем, које ће своје дело да умножава (штампа) и пушта у промет. За тако нешто, писцу није потребна организација. Али писац има право и на накнаду од свих оних који фотокопирају његова дела. То је још једно имовинско право које му Закон признаје. Писац не може да зна ко, где и у коликој мери фотокопира његова дела. Из тог разлога он ће то имовинско право, право на накнаду од копирања својих дела, да пренесе на организацију. Организација ће са своје стране да закључи уговор са корисницима и да у своје име а за рачун аутора (писца) наплати фотокопирање пишчеве књиге. Укратко, издавање дозволе за колективно остваривање ауторског и сродних права биће одобрено само у оним случајевима када ауторско имовинско право не може да се врши или не може ефикасно да се врши на индивидуалан начин или када Закон прописује обавезно колективно остваривање ауторског или сродног права. Само у таквим случајевима организација испуњава своју друштвену фнкцију.

3)Имовинска ауторска или сродна права за чије се колективно вршење тражи дозвола морају да буду прецизно наведена у захтеву и да се подударају са називом из Закона.

4)Имовинска ауторска или сродна права за чије се колективно вршење тражи дозвола, морају да буду наведена у Статуту и у уговору којим чланови овлашћују органзиацију да их заступа. У том погледу мора да постоји подударање. (Не може се навести у Статуту да организација има одређена имовинска права а у уговору нека друга).

Републичка административна такса за захтев за дозволу за обављање делатности колективног остваривања ауторског и сродних права, као и за захтев за обнову дозволе, уплаћује се на рачун:840-742221843-57.

Детаљи о уплати и износ таксе налазе се на овој страници.

Да. Након што прибави дозволу Завода за колективно остваривање ауторског, односно сродног права, организација се обраћа Агенцији за привредне регистре, захтевом за упис у регистар организација, прилажући између осталог и решење Завода. Сходно члану 161. Закона, организација стиче својство правног лица уписом у регистар удружења у складу са законом који уређује правни положај удружења.