Михајло Идворски Пупин током свог живота прешао је дуг пут од чобанчета у селу Идвору до професора на Колумбија универзитету. Начин на који је остварио свој амерички сан описао је у аутобиографији за коју је добио Пулицерову награду 1924. године. Свестрано образован, знање је стицао у Прагу, Њујорку, Кембриџу и Берлину, где је и докторирао код чувеног немачког научника Хермана фон Хелмхолца.
Пупин се ангажовао на великом броју различитих поља: као педагог и професор, аутор бројних стручних радова, као један од главних активиста у организовању америчких инжењера и научника, те председник удружења као што су Америчко удружење електроинжењера, Њујоршка академија наука, Америчка асоцијација за развој науке. За допринос развоју науке добио је Едисонову медаљу 1919. године. Пупин је едуковао бројне генерације стручњака, а међу његовим студентима били су и нобеловци Роберт Миликан, који је измерио наелектрисање електрона, и Едвин Армстронг, творац фреквентне модулације. Једна лабораторија на Колумбија универзитету и данас носи име Михајла Пупина. Такође се ангажовао и у политици, на страни српског народа, захваљујући личном пријатељству са америчким председником Вудроом Вилсоном.
Био је и веома успешан проналазач, а међу његовим бројним проналасцима најзначајнији су Пупинови калемови који су омогућили остваривање телефонских разговора чак и на интерконтиненталним дистанцама. Пупин је имао најмање 136 патената из 29 земаља, при чему су од тога 42 основни патенти (35 америчких, 6 британских и 1 француски).