Права интелектуалне својине

Вести

О нама

Информатор о раду

Прописи и документи

Повреда права интелектуалне својине

Листа заступника

Приступ информацијама од јавног значаја Заштита података о личности

Медијација

Судска пракса

Напомена

Претраживање патената

Претраживање жигова

Претраживање индустријских дизајна

Претраживање ознака географског порекла

Претраживање регистара ауторског и сродних права

Гласник интелектуалне својине

Електронска издања

Услуге информисања и едукације

Линкови

О МИЛАНКОВИЋЕВИМ ПАТЕНТИМА

Аутор: Проф. др Александар Петровић

Милутин Миланковић је по образовању грађевински инжењер. Данашња наука не одаје признање само Миланковићевој теорији ледених доба, већ и његовом практичном раду у грађевинарству. „Током XIX века написане су многе расправе о теорији притисака у контексту равнотеже грађевинских структура. Међутим, општа разрада теорије линије притиска са механичког и математичког гледишта може се наћи само у доприносима српског научника Милутина Миланковића, објављеним између 1904. и 1910, суштински непознатим историчарима механике примењене у архитектури“ (Федерико Фоче). То је случај са Миланковићевом Теоријом кривих притиска, коју је европско грађевинско инжењерство високо оценило, јер је Миланковић на основу неколико темељних хипотеза формулисао једначине механичког понашања бетона. Схватио је да је главна одлика бетонских структура општа равнотежа, а не локална напрезања. У том смислу, а упркос времену, његов допринос идеално припада прееластичној традицији и антиципира садашњи поглед на ову материју... „Његова теорија линије притиска је вероватно најопштија расправа у техничкој литератури о овом предмету. Међу претходним и новијим студијама о овој теми тешко је, и са математичког и механичког гледишта, наћи и приближно тако високи стандард обраде“ (Федерико Фоче).

Ово мишљење савремене науке антиципирано је и на самом почетку Миланковићеве инжењерске каријере. Једном приликом његов претпостављени рекао власнику предузећа у коме је Миланковић радио: „...сви ти инжењери су моје генерације, са многима сам школски друг и остао са њима у пријатељству, па знам колико су тешки. Сви ми заједно не знамо толико колико овај наш млади доктор технике.“ За само пет година колико је провео у бечким грађевинским предузећима Миланковић је учествовао у извођењу великог броја грађевина. Овде бисмо издвојили поред поменутог аквадукта у Себесу и оне које је пројектовао у Семерингу и Питену (Аустрија), затим мостове у Крању, Банхилди (Мађарска), Ишлу (Аустрија), као и пројекте београдске канализационе мреже, нове зграде Крупове фабрике метала у Бердорфу... Ово је сасвим мали део онога што је Миланковић урадио за само пет година инжењерске службе у Бечу.

Из оваквог обимног и свестраног рада произашла су три патента у Аустрији и један у Мађарској, који се односе на примену армираног бетона у грађењу таваница. Први од њих пријавио је 17. јула 1905 са Теодором Кројцом са којим је радио у предузећу барона Питела. Већ исте године изведена је прва таваница по његовом систему у палати Кристалхоф на бечком Рингу, „онде где он излази на дунавски канал“. Комисија професора бечке Техничке високе школе којом је председавао професор Брик учинила је Миланковићу и нарочиту част да 1907. године примени његов патент при грађењу таванице новог дела своје школе. За младог инжењера била је то права афирмација и убрзо је његово име постало познато у стручним круговима. Али са коришћењем права од патената Миланковић је, као и већина проналазача, имао горко искуство, јер му његова природа није допуштала да огрезне у пословним махинацијама које су нужан услов успеха неког производа.

Неколико деценија касније, 1. децембра 1933. Миланковић је добио југословенски патент Противаеропланско топовско зрно. У њему је Миланковић применио своје знања о кружном кретању да би добио убојито противавионско зрно. „Дејство оваквог топовског зрна у противаеропланској борби је ово: временски упаљач В (сл.1) зрна удешен је тако да једно одређено кратко време пре него се доведе унутрашње пуњење С (сл. 1) разорне гранате, па њиме и цео предњи део зрна, до експлозије, упаљач доведе помоћу запаљиве масе барут k до дејства. Услед експлозије тога барута одвојиће се предњи и стражњи део зрна један од другог. Предњи део добиће известан прираштај брзине, а стражњи умањење њено, због чега ће се оба дела кретати даље истом путањом, но са растућим међусобним одстојањем, ротирајући и даље, сваки око своје осе. После врло кратког времена, подешеног сагоревањем смесе b, стићи ће пламен до канала L,L и запалити барутска пуњења g,g. Услед тога ће зрна а,а малога калибра, савладавши отпор затварача е,е бити избачена из бубња Е, Е (сл 1 и 2). Но како тај бубањ ротира великом обртном брзином око своје осе, то ће свако од тих зрна, поред своје брзине V у правцу транслаторног кретања бубња, добити и брзину v (сл. 2)... Услед тога ће се зрна а,а разлетети једно од другог и кретати свако по својој властитој путањи која ће затварати са путањом бубња и предње разорне гранате угао којега је тангенс једнак v/V. Тај распоред путања појединих делова првобитног топовског зрна предочен је у сл 4...“

Можда најбољи закључак о вредности свог инжењерског стваралаштва дао је сам Миланковић. „Када сам као шеф техничког одељења запошљавао нове инжењере, никада нисам тражио да видим њихове универзитетске дипломе или оцене; могао сам их боље проценити на основу рада. Моје теоријско знање не би много вредело да није било допуњено практичним искуством.“

Полазећи од тога он је оставио право завештање проналазачима који желе да остваре практичну примену својих проналазака. „За то је потребан капитал, и због тога корист не узабира проналазач, већ корисници његовог патента, капиталисте и окретни трговци. При томе проналазач остаје обично кратких рукава, а ако се његов проналазак покаже као врло уносан, очерупају га до голе коже. Видео сам то на чика-Андрији, а још у јачој мери на Николи Тесли. Његовим проналасцима користише се други, а он остаре у сиромаштву. За искоришћавање патента потребно је имати трговачког духа и бити спреман на правне спорове са препреденим зликовцима. Нисам имао тих способности, а ни живаца, па када то увидех, одлучих да своје проналазачке способности употребим на оном пољу где су њихови плодови заштићени од свих трзавица и обешењаклука, а то је поље науке. Што се ту створи, остаје неприкосновена својина за векове.“

Др Александар Петровић је редовни професор Универзитета у Београду. Предаје историју науке, теорију сазнања, теорију културе и цивилизације и етику. Дописни је члан Académie internationale d'histoire des sciences из Париза, члан Одељења друштвених наука Матице српске, секретар Одбора САНУ за дело Милутина Миланковића, председник Српског друштва за историју науке, члан Научног савета Централног института за конзервацију, члан Савета смера за историју и филозофију науке Универзитета у Београду. Уредник је у научним часописима Newsletter for the History of Science in South Eastern Europe, National Hellenic Research Foundation, Athens, Greece; Almagest, International Journal for the History of Scientific Ideas, Brepols Publishers, Belgium; People Say, Toronto, Canada; Annales Universitatis Paedagogicae Cracoviensis, Cracow, Poland; Modern Research Studies, University of Agartala, India. Добитник је Теслине награде, Фордове награде за очување баштине, Специјалног признања Савеза проналазача Србије.