Права интелектуалне својине

Вести

О нама

Информатор о раду

Прописи и документи

Повреда права интелектуалне својине

Најаве догађаја

Листа заступника

Приступ информацијама од јавног значаја

Судска пракса

Медијација

Напомена

Претраживање патената

Претраживање жигова

Претраживање индустријских дизајна

Претраживање ознака географског порекла

Оптички дискови

Гласник интелектуалне својине

Електронска издања

Услуге информисања и едукације

Линкови

ЧУВЕНИ СРПСКИ ПРОНАЛАЗАЧИ

НИКОЛА ТЕСЛА


МОЈ СУСРЕТ СА ТЕСЛОМ

Сава Сремац, експерт у организацијама IBM, NASA и Пентагон

"Први сам у Југославији отворио ковчеге са архивом Николе Тесле, који су бродом „Србија“ стигли из Америке 1951. Био сам узбуђен као да сам открио све тајне света ..."

Имао сам част и прилику да први у Југославији отворим и прочитам архиву Николе Тесле. То се догодило 1951. када је документација српског генија стигла из Америке у Београд и просто била затурена и заборављена.

Читајући Теслине записе и његове јединствене идеје осећао сам као да се Тесла и ја целог живота знамо, и то као два искрена пријатеља. Тесла је поред свог талента имао и друштвеног духа и смисла за својеврсну шалу. Кроз његове записе провејава дух снаге и сигурности, па сам и сам, као млад истраживач, двадесетогодишњак, почео да се тако осећам-снажно и сигурно. Иако је Тесла престао да дише, он и даље живи и биће вечито са нама кроз његова генијална дела.

За Теслом је остала богата архива личних записа и размишљања о стварању изума која су задивила свет. Живео је у њујорјошком хотелу “Њујоркер”, и једина имовина били су његови записи и генијална дела. Тесла је и сам радио на свом популарисању. Тражио је услуге фотографских радњи. Ангажовао је, на пример, студије „Хауард Кокс“, „Браћа Браун“ и фотографа Диксона Елија. Фотографисао је своје изуме, лабораторију, али се сликао и са пријатељима и славним личностима. Никола Тесла је водио рачуна о томе како наступа у јавности, које фотографије ће да објаве угледни часописи, а које ће да пошаље пријатељима. Био је свестан да ће ти снимци остати будућим генерацијама, што указује на то да је водио прави лични маркетинг. Најстарија фотографија је портрет из 1879. године, када је Тесла имао 23 године. Ту слику је Тесла објавио уз свој научни чланак у Њујорку 1919. године. Последњи снимак Николе Тесле је из 1942. године, када се сусрео са краљем Петром Другим Карађорђевићем у Њујорку.

Био је организован човек и систематичан научник, који је чувао све своје белешке и документацију. Закупио је један хангар у Њујорку и у њему чувао своје научно благо. Када је Тесла физички умро остало је седам сандука литературе, записа, скица и финалних пројеката. У ковчезима су били и исечци текстова о Tесли у светским и америчким новинама. То је био први клипинг једног Србина, икада направљен. Дипломата и његов даљни рођак Саво Косановиће је званично наследио Теслину заоставштвину. Али, америчка полиција Федерални истражни биро је две године прегледао Теслину архиву и тек потом је, 1945. уступио Сави Косановићу. Он је одлучио да је бродом пребаци у Југославију. То је учињено 1951. године, када је брод “Србија” довезао комплетну теслину архиву.

Требало ми је две године да прегледам све записе и папире. Био сам узбуђен као да сам открио највеће научне тајне света. Заронио сам у свет науке српског и светског генија, који је, данас се говори, био творац наше будућности. Одмах сам приметио да у рукописима Николе Тесле недостају по три-четири странице. Геније је био покраден. Предпостављам да је све оно што је било интересантно за ФБИ и саму Америку узето, а остала документа су послали за Београд. Међутим, далеко од очију јавности, чим се сазнало да је Тесла умро, започела је грозничава трка и борба за његову заоставштину. Знало се да многе своје замисли никада није заштитио патентима, а понајвише за тајном оружја које је погрешно називано "зрацима смрти". У трку су се сада потпуно укључиле и америчке власти, поготово што се јавила бојазан да 6и Теслини планови могли да заврше у непријатељским рукама - у првом реду Сила осовине, али и комунистичког Совјетског Савеза.

Сва Теслина имовина је спакована, запечаћена и привремено пренета у једно складиште које је било унајмљено од Уреда за имовину странаца (мада је Тесла већ око пола века био натурализовани амерички грађанин). Захваљујући том поступку, Теслина заоставштина у највећој мери је сачувана, а касније је пренета у Београд. Сандуци који су бродом „Србија“ стигли у Југославију 1951. године са Теслином заоставштином предати су општини Звездара. У општини Звездара су целокупну пошиљку сместили у једну празну собицу и заборавили на њих.

Када је Теслина урна стигла бродом „Триглав“ 1957. године, у то време, педесетих година прошлог века, радио сам у “Институт Никола Тесла” у лабораторији инг. Миодрага Маширевић који је у исто време био и Директор института. Брзо смо се спријатељили и нашли заједнички језик у раду на новим експериментима аналогне технологије.

Господин Маширевић је био син свештеника из Сремског Карловца, школовао се у Бечу, што се и видело из његовог отменог понашања. Мени је посебно то врло импоновало јер сам као млад могао пуно тога од њега да научим. Радили смо заједно на развоју аналогне технологије. Користећи своје добре иностране везе, институт је добио налог, односно, поруџбину да изради командни сто за први сименсов аналогни рачунар. Тако је наша лабораторија била центар догађаја. Успели смо да за годину дана завршимо пројекат и положимо испит па је тако и први рачунар у фабрици “Сименс” са успехом прорадио. Тада, педесетих, сам имао час да први пут путујем у Немачку. То је био период када је био појам добити пасош за путовање у иностранство.

Радећи на развоју путовао сам службено и за Хрватску, ради снимања података електро-магнетног поља, потребног за израду нове електромегнетне карте Југославије. Пут ме је навео и у Смиљане, родно место Николе Тесле. Када сам тамо отишао дочекало ме је разочарење. Родна кућа Тесле била је оронула, напуштена и запуштена. Било ми је жао кад сам то видео, па сам чврсто решио да када се вратим, пренесем утиске о томе инг. Маширевићу као великом српском родољубу и Теслином обожаваоцу. Затим су уследила писма хрватској и српској влади о изгледу родне куће Николе Тесле. За неколико меци успели смо да их убедимо па је хрватска влада обећала да ће основати фонд за поправку и одржавање старе Теслине куће. Обећали су и да ће заједно са владом Србије обезбедити неки од Теслиних експоната.

Размишљајући о генијалним делима Николе Тесле изродила се идеја за оснивање Теслиног музеја, иако осим идеје и воље ништа друго нисмо имали. Писали смо чланак о Тесли који је објављен у Политици. У тексту смо објаснили идеју, разлоге и жељу за стварање Теслиног музеја, што је имало ефекта.

Из општине Звездара јављају нам да имају неке сандуке са Теслином заоставштином, и да им је просторија у којој су смештени сандуци потребна, па ако смо заинтересовани да дођемо и покупимо сандуке. Били смо обрадовани и изненађени па смо одмах потражили нашег шофера Јована, возача института, који је возио трофејца званог “штабац”. Уз свесрдну помоћ Јована смо све те сандуке пребацили у наш магацин. Били смо радосни као мала деца пред божићним поклонима. Договорили смо се да прво издвојимо сав писани материјал на једну страну а стручну литературу на другу страну. Првих недељу дана био сам усамљен, затим позовем у помоћ Колеге Бранка Бијелића и Мику Михајловића. Рад је одмицао споро. Требало је сваки папирић пажљиво прегледати. Многе интересантне ствари су недостајале. Пронађемо само наслов или неки детаљ без главног дела, садржаја? Било је очигледно да је неко пре нас та документа “чешљао”. Већина непотпуних докумената односила су се на електричну резонансу, где је као основа био Теслин трансфоматор. За Теслин трансформатор су била сачувана сва оригинална документа, како механички и технолошки тако и електронски. Постојали су негативи са Теслиним присуством на многима, где се види како муње севају око њега као и други детаљи. Теслин трансформатор ме је одушевио па сам предложио да би он био атрактиван за музеј. Да не дужим даље о припремним радовима, као истраживач сам кренуо на посао око израде трансформатора. Задатак је био да трансформатор буде урађен у свему као што је оригинал. До појединих материјала тешко смо долазили па смо на специјалне наруџбе дуго чекали. Али ипак за осамнаест месеци “Теслин трансформатор” био је спреман за публику. Остали експонати још су се припремали. Појави се нови проблем, зграда музеја. На крају се створила срећна околност. У Крунској улици, налазила се зграда бившег министра Ђорђа Генчића, која је била празна. Како зграда тако и место су изванредни за музеј. Једино је требало преуредити за музејске потребе. Требало нам је још годину дана да зграду преуредимо пре него што се уселио музеј.

У међувремену потпуно сам се посветио компјутерима, који су нагло почели да се развијају. Одлазим поново за Немачку на шестомесечну спесијализацују. После кратког времена по повратку из Немачке напуштам институт и прелазим са радом у Индустрију Машина и трактора где се оснива први компјутерски рачунски центар у Југославији. Био је то за мене период великих обавеза. Осећао сам се као усамљени борац на новом пољу рада али Теслин музеј нисам заборавио.

Први пут када сам дошао за Југославију (пре распада) као пензионер, посетио сам са супругом Десанком музеј Николе Тесле. Био сам врло узбуђен до суза када сам угледао “старога друга”, и опипао сваки онај делић на њему за који сам се трудио да буде бестрекорно перфектан, као што је и његов отац Тесла био перфектан.

Сава Сремац, Црепаја код Панчева

10. јул 2015. на Теслин рођендан

- на овом линку се можете упознати са биографијом Саве Сремца